[vc_row][vc_column][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text el_class=”biografija”]Бранко Ћопић рођен је у селу Хашанима крајем 1914. године, од оца Вида и мајке Софије, рођене Новаковић. Дјед Раде пријавио га је у црквене књиге 1. јануара 1915. године, како би му за годину дана одложио регрутацију. Име је добио по пјеснику Бранку Радичевићу. Године 1916. родила му се сестра Смиљка, a 1918. брат Рајко. Исте године од шпанске грознице умире Бранков отац Вид. Године 1920. мајка се преудаје за Стевана Ћука са којим ће родити још два сина, Стевана и Здравка.
Од 1922. до 1926. у Хашанима је учио основну школу, а школовање наставља у нижим разредима гимназије у Бихаћу (1926-1930). У јесен 1930. уписан је у први разред Учитељске школе у Бањалуци. Ту упознаје пјесника Мила Бекута (који 1933. умире од туберкулозе) и због говора на његовом гробу бива избачен из школе. Одлази у Сарајево, гдје уписује четврти разред Државне мушке учитељске школе. Враћа се у Бањалуку да заврши пети разред Учитељске ш
коле, али га поново избацују због „напредне литературе“. Школу завршава у Карловцу, и добија диплому учитеља. По доласку у Београд, уписује се на Педагошко-филозофску групу Филозофског факултета. Дипломирао је 1940. године.
Бранко Ћопић почео је да пише још у гимназијским данима. Први paд, цртицу „Брацо“ објавио је 1929. године у часопису „Венац“ Јеремије Живановића. Своју прву приповијетку „Смртно руво Соје Чубрилове“ објавио је 8. маја 1936. године у „Политици“. 
До Другог св. рата, уз подршку уредника Живка Милићевића, објављује 125 прича у „Политици“ и у додатку „Политике за децу“. Угледни београдски издавач, Геца Кон, 1938. године објављује му прву збирку приповједака Под Грмечом, за коју је Бранко добио награду Академије седам умјетности. Године 1939. објављује другу збирку приповједака, Борци и бјегунци, и постаје први добитник „Ракићеве награде“, коју му је уручила Исидора Секулић. У издању Геце Кона 1940. г. објављује књигу за дјецу У царству лептирова и медвједа. Након дипломирања на Филозофском факултету у Београду, одлази у Марибор на одслужење војног рока. Добија и награду Српске краљевске академије, а исте 1940. године “Српска књижевна задруга” објављује и четврту Ћопићеву књигу, збирку Планинци.
Други свјетски рат затиче га у Мркоњић Граду. Домогавши се завичаја, са мјештанима организује устанак и ступа у партизанску војску. Једно вријеме био је политички комесар, а касније се бавио културно-просвјетним радом. Године 1942. погинуо му је брат Рајко (пише „Пјесму мртвих пролетера“), а 1943. гине и његова сестра Смиљка, којој је посветио пјесму „Гроб у житу“. За вријеме рата ради као ратни дописник „Борбе“ и „Гласа“.
У октобру 1944. стиже у Београд и постаје главни уредник дјечијег часописа „Пионири“. Први број „Пиони
ра“ изашао је одмах после „Гласа“ и „Политике“. Године 1944. изашла му је збирка Пјесме заједно са пјесмама Владимира Назора. Исте године излази и збирка Огњено рађање домовине са посветом борцима Крајишког пролетерског батаљона, а у Сарајеву излази збирка Приче партизанке. Већ 1945. један је од најчитанијих и најпопуларнијих писаца Југославије. Објављује низ сатиричних прича у обновљеном часопису „Јеж“.
По завршетку рата са делегацијом књижевника путује у иностранство: прво у Албанију, а затим са Душаном Костићем у Бугарску. Активан је члан Удружења писаца Србије, одлази на књижевне вечери у школе, фабрике, библиотеке, домове културе. Године 1946. одликован је „Орденом заслуга за народ првог реда“. Идуће године у Грацу, у издању Кристал-Ферлага, излази први превод Ћопићевог дјела на њемачки језик (Die Mutter aus Drvar), a Приче партизанке објaвљене су на чешком. По Ћопићевом сценарију „Јадран филм“ снима филм „Живјеће овај народ“. У периоду 1947-1950. објављује: књигу за дјецу Вратоломне приче, збирке пјесама Ратниково прољеће и Армија одбрана твоја, Јежеву кућицу, и збирке приповједака Сурова школа (коју посвећује Ђури Пуцару Старом) и Људи с репом. Године 1948. са Миром Алечковић, Гвидом Тартаљом, Скендером Куленовићем и Миланом Дединцем борави у Загребу, Вараждину, Ријеци. Са Андрићем и Скендером 1950. г. држи низ књижевних вечери у Босни и Херцеговини, а изабран је и за посланика БиХ у Вијећу народа Народне скупштине Југославије. У љето 1950. у „Књижевним новинама“ објавио је „Јеретичку причу“, што је изазвало 
његов први сукоб са Централним комитетом. На Видовдан 1951. г. вјенчао се са др Богданком Илић.
Крајем новембра 1952. г. „Просвета“ објављује Ћопићев први роман Пролом. Наредних година слиједе Приче испод змајевих крила и Доживљаји мачка Тоше, а 1956. г. Ћопић објављује Доживљаје Николетине Бурсаћа са илустрацијама Зуке Џумхура. За свој књижевни рад добија „Октобарску награду“. Године 1957. објавио је роман Глуви барут, затим роман за дјецу Орлови рано лете и збирке приповједака Босоного дјетињство и Чаробна шума. Пише и своју прву драму, комедију из савременог живота Одумирање међеда. Године 1958. објављује роман Не тугуј бронзана стражо за који добија НИН-ову награду. Слиједе збирка приповједака Горки мед, и књиге за дјецу Деда Тришин млин и Магареће године. Нижу се путовања у СССР и по Југославији.[/vc_column_text][vc_empty_space height=”50px”][/vc_column][/vc_row][vc_row parallax=”content-moving” parallax_image=”2447”][vc_column][vc_empty_space height=”200px”][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column][vc_column_text el_class=”biografija”]Године 1963. објављује роман за дјецу Битка у златној долини и завршава Пионирску трилогију. „Отокар Кершовани“ из Ријеке објављује му Одабрана дјела у 6 књига, а већ идуће 1964. у издању „Просвете“, „Свјетлости“ и „Веселина Маслеше“ излазе Сабрана дјела Бранка Ћопића у 12 књига, у 33 000 комплета (приређивач Живорад Стојковић). Исте године објављује роман Осма офанзива и добија награду за дјечију књижевност „Младо покољење“. За редовног члана Српске академије наука и умјетности изабран је у марту 1968. године, а као приступну бесједу Ћопић је прочитао причу „Дане Дрмогаћа“. Идуће 1969. постао је и дописни члан АНУ БиХ. Нижу се награде: „Седмојулска“ (1969), „Награда АВНОЈ-а“ (1970), награда „Змајевих дечијих игара“ (1971) за дугогодишње бављење дјечијом књижевношћу, „Његошева награда“ (1972. за збирку збирку прича Башта сљезове боје). Објављује збирку прича Глава у 
кланцу, ноге на вранцу и збирку пјесама Мала моја из Босанске Крупе.
Поводом Ћопићевог 60-ог рођендана и јубиларних 40 година стваралаштва (1975) објављено је поновљено издање Сабраних дјела у 14 књига, а Тито га одликује „Орденом југословенске заставе са лентом“. Исте године СКЗ му објављује роман Делије на Бихаћу. Слиједе збирка прича Скити јуре зеца, кратки роман Голубија времена, и збирке пјесама Мјесечина и Сеоско гробље. Први је добитник награде „Скендер Куленовић“, која му је уручена 1978. г. на 15. „Књижевним сусретима“ на Козари. Тих година редовно одлази у завичај, гдје присуствује манифестацији „Стазама дјетињства“. Објављује књигу за дјецу Лијан води караване, и 1983. посљедњи пут одлази у Босанску Крупу.
Након дуже депресије, 26. марта 1984. године, Бранко Ћопић извршио је самоубиство скочивши са Савског моста. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Оставио је за собом обимно дјело, и поруку:
Бранко Ћопић.
Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови, па није помогло. Био је ту и Хектор, амбасадор Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће.
Збогом лијепи и страшни животе!
Март мјесец, 1984. године!
Дјела Бранка Ћопића преведена су на већину свјетских језика: енглески, њемачки, француски, чешки, словачки, руски, украјински, арапски, албански, бугарски, холандски, мађарски, пољски, румунски, италијански, турски, кинески језик. Деценијама је био најчитанији и највољенији писац наших простора.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]